Nadomak Splita, samo desetak kilometara od Solina, iza Kozjaka, selo je u kojem živi samo jedan stanovnik. U Blacima nema ni struje ni vode, ni dobre ceste, ali on se iz svojeg sela – ne da…
Iz daljine Blaca izgledaju idilično. Izbliza druga priča. Struje nema od 1974., voda nikad nije ni došla. Ali jedini stanovnik, 67-godišnji Zdravko Spajić, nema primjedbi.
“Ovdje sam ja sam non stop i zato me zovu gradonačelnik. Sam sebi pišem ure i sam sebi plaćam. Imam solare, imam bunar za vodu i opet se živi. Ima gore i od ovoga”, kaže Zdravko.
Svega je nekada bilo u Blacima – ljudi, škole i krava. Danas pustinja.
“Ovdje je bilo 32 doma. U svakoj je kući bilo u prosjeku pet-šest ljudi i dica, a danas nigdi nikoga. Odavde su naše mlikarice nosile mliko u Split“, kaže Zdravko.
Svašta je Zdravko u životu prošao, pa čak i preživio pad helikoptera. Prije četiri godine ostao je bez supruge, ima porodicu u Solinu koja pazi na njega, ali iz Blaca se ne da.
“Samoća mi ne pada teško. Meni ti je najteže u životu kad kažu ‘ja bih ovako, onako’. Onda ja kažem – prijatelju, rješavaj probleme na drugom mistu. Ja ću što mogu pomoći, u gradonačelnika se sve nađe, u podne, u ponoć. Ali ja sam zadovoljan sa 700 eura (oko 1400 KM) penšijuna, meni dosta”, kaže Zdravko.
Još jedan dobar dan je iza njega. Kaže da od života ne treba filozofiju raditi, sve može jednostavnije.
“Nikad ne znaš što nosi dan, što noć, a ja sam s ovim ne zadovoljan, nego ponosan“, poručuje za HRT.
